понедељак, 27. март 2017.

Zimski favoriti #2017

Dragi moji, danas vam pišem o mojim zimskim favoritima. Primetili ste da nisam često praktikovala ovakve postove, ali sam sad rešila da nešto ovako pišem na kraju svakog godišnjeg doba, jer znam da mnogi vole ovakve postove, pa i ja sama.

Bez dodatnog blebetanja, krećemo sa proizvodima.

Prva je anticelulit krema, jer sa borbom protiv celulita treba krenuti na vreme, tokom zime. Uz vežbe i pravilnu ishranu ova krema zaista pomože. Trošim trenutno drugo pakovanje i prezadovoljna sam. U pitanju je prirodna krema protiv celulita od bre

петак, 24. март 2017.

Nešto drugačiji post - 24.03.1999.



Tog 24.03.1999. godine, pre 18. godina, ja sam, kao i većina gledala popularnu seriju „Esmeralda“ na tvu-u. Danima se pričalo o nekom ratu, politici, bombardovanju, ali ja kao dete, sa svojih 7 godina, nisam mnogo obraća pažnju na to. Iz ove perspektive, čini mi se da i većina odraslih nije verovala da će do tog bombardovanja stvarno i doći. Tek nekolicina je otišla iz zemlje na vreme ili se prosto pripremila za ono što dolazi. To koliko niko nije bio svestan da će bombe krenuti da padaju, govori i da smo to veče, kad su se sirene čule, u našem podrumu (nova gradnja, nismo imali sklonište), stajali u mraku, sa jednom stolicom, nas 40ak stanara iz grade. Naravno, mi kao deca možda nismo shvatali ni ozbiljnost situacije, sećam se da smo pevali pesmice iz vrtića, a roditelji su se trudili da nam olakšaju sve. Ipak, sećam se uplašenih pogleda nekih studenata koji su živeli u mojoj zgradi, koji su tada bili mlađi nego ja sada, i čiji roditelji nisu bili tu da im olakšaju celu situaciju. Čudno je to kako se godinama kasnije, kad smo već odrasli ljudi, setimo tih nekih detalja, koje verovatno tada i nismo primećivali.

Već sutradan su svi studenti i ljudi koji su iz unutrašnjosti, ili imaju nekog kod koga bi otišli, krenuli svojim putem, tako da je u mojoj zgradi ostalo svega par porodica. Sredili smo i podrum, namestili svetlo, krevete, stolice, sa sobom nosili najvažnije stvari i hranu... Sećam se da smo imali i jednu lopatu (komšija je nosio i pušku), kao da bi nam ona pomogla ukoliko bi bomba pala u našoj okolini. Mnogi su i dalje išli na posao, igrali smo se napolju, vratili se svakodnevnim aktivnostima, jer smo i očekivali svaki dan da će sutra prestati bombardovanje, a nije. Bombardovali su nas 78 dana. Sve je naizgled delovalo normalno, mi smo živeli, ali ipak, ono je bilo sve samo ne normalan život. Kao što rekoh, deci svašta ostane urezano u sećanju.

Sećam se kako smo lepili prozore, sa trakama da ne bi popucali od detonacije.
Sećam se da smo morali da gasimo svetla noću, dok su sirene uključene, da ne bi bili upadljivi.
Sećam se da neka od dece nisu smela napolje i kako nismo išli u biskop, pozorište, na koncerte...
Sećam se da kada je tata otišao da me upiše u školu, direktor škole rekao kako možda i neće biti formirana odeljena, jer se malo ljudi prijavilo. Sećam se i da nismo imali razgovor sa psihologom za upis u osnovnu školu.
Sećam se male Milice, koju je pogodio zalutali geler, u njenoj kući, a imala je samo tri godine. Znam da je to moglo da se desi svakom od nas.
Sećam se radnika RTS-a koji su poginuli jer im niko nije javio da će njihova zgrada biti gađana.
Sećam se da je moj ujak mobilisan da sedi u nekom selu na Avali, umesto da bude sa mojim bratom koji je tada imao samo 3. godine.
Sećam se straha i panike kada se odjednom začuje sirena, a mi ne znamo šta ćemo pre da uzmemo u ruke i da otrčimo u naš podrum.
Sećam se da smo vremenom valjda i oguglali, pa nismo baš na svaku sirenu išli u taj naš podrum.
Sećam se i da kada smo ostajali u stanu, mama nije spavala do kasno u noć, sve dok opasnost ne prestane, kako bi pazila na nas.
Sećam se pustih ulica i praznih rafova u prodavnicama.
Sećam se da su nam javili da u dvorištu moje vikendice u Crnoj Gori boravi vojska.
Sećam se mitinga, gomile ljudi koje nose znak target na sebi i nose parole „Ja sam meta“.
Sećam se tzv. čuvanja mostova gde su ljudi mitingovali, uz muziku i pevače. Valjda su mislili da će pesmom oterati avione.
Sećam se i pucnjave sa zemlje kada smo pokušavali da oborimo neki od aviona.
Sećam se da smo se nekad prosto sakrivali u kupatilo, koje nije imalo prozor, jer nam je to sigurnije bilo nego da sedimo u sobi.
Sećam se da sam jednom bila sama kući sa malim bratom, jer je mama otišla do prodavnice na brzinu, a sirene su krenule. Sećam se sebe koja nosim brata do kupatila da bi se sakrili. Onda kada shvatim da mi je težak i da neću moći da stojim tako sa njim dugo, vraćam ga u sobu i trčim da odnesem stolicu na koju bi zajedno seli.
Sećam se sedenja u mraku pod svećama.
Sećam se bomba koje nisu odmah eksplodirale, već naknadno, nakon par meseci ili godina.
Sećam se prvi put nismo išli na more vozom, posle bombardovanja, jer je pruga Beograd-Bar bila srušena na jednom, a možda i više mesta.

Ne mrzim nikoga. Ne želim da iniciram ko je kriv, ili šta je neko uradio ili nije uradio, a trebao je. Iz ovih ili onih razloga, mi smo bombardovani 78 dana i 78 noći, a nismo bili ni za šta krivi. Ne želim da se ovako nešto bilo kome i bilo gde ponovi iz bilo kog razloga. Niko nije zaslužio toliko bačenog štetnog osiromašenog uranijuma, niti samo jednu žrtvu. Niko nije zaslužio da tako bude ponižen. Neverovatna šteta je pričinjena, kako materijalna tako i ljudska i psihička.

18. godina je prošlo, a ja se i dalje štrecnem kada čujem poznat zvuk sirene na tvu-u ili kada vrše redovne probe.

Da se nikada više ne ponovi. Nikome. Nigde.

четвртак, 09. март 2017.

Elegantna četkica za šminkanje + nakit*

Zdravo svima.

Pre nekih mesec dana krenula sam sa testiranjem prelepe i elegantne četkice koju sam dobila od Instagram prodavnice - Džidžanindže - @dzidzanindze_shop.


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...